Pi­še: Alek­san­dar Mr­dak

Ovih da­na me­di­ji ši­rom br­do­vi­tog Bal­ka­na bru­je o fe­no­me­nu ko­ji je za­de­sio Sr­bi­ju. Po­jam fe­no­me­na nas obič­no aso­ci­ra na ne­ku ne­sva­ki­da­šnju ge­ni­jal­šti­nu, ko­ja nas fa­sci­ni­ra svo­jim ne­vje­ro­vat­nim učin­kom. Fe­no­men zva­ni “Be­li Pre­le­ta­če­vić”, re­gi­stro­van kao gru­pa gra­đa­na ko­ja je na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma sta­la iza ime­na Lu­ke Mak­si­mo­vi­ća. Do­kaz nje­go­ve ge­ni­jal­no­sti je to što kroz sa­ti­ru na­ro­du pred­sta­vlja isti­nu go­log po­li­tič­kog ži­vo­ta na Bal­ka­nu. Za­mi­sli­te sad čo­vje­ka u bi­je­lom odi­je­lu, ko­je sim­bo­li­zu­je “čist obraz”, ka­ko vam obe­ća­va da će kra­sti, ali da će da­va­ti i na­ro­du. Ko­li­ko god nje­go­va kam­pa­nja do­mi­ni­ra­la sa­ti­rom, za­pi­ta­će­mo se ko­ga će on to kra­sti? Kra­đa dr­ža­ve je kra­đa nje­nog na­ro­da. Mo­žda Be­li sa­nja o fe­no­me­nu Ro­bin Hu­da. Mo­žda... Ali je vr­lo vje­ro­vat­no, da on upra­vo ob­ja­šnja­va svom na­ro­du da uza­lud bi­ra­ju no­vog pred­sjed­ni­ka, sve dok se ne pro­mi­je­ni cje­lo­kup­ni po­li­tič­ki si­stem, ko­ji pred­sta­vlja od­nos smrt­ni­ka ko­ji su vlast, pre­ma be­smrt­noj Bo­ži­joj tvo­re­vi­ni-ze­mlji.
Pi­ta­nje ko­je bih po­sta­vio cje­lo­kup­noj jav­no­sti Sr­bi­je i Cr­ne Go­re gla­si: po če­mu je to kan­di­da­tu­ra Be­log Pre­le­ta­če­vi­ća fe­no­men, a vla­da­vi­na Alek­san­dra Vu­či­ća i Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ni­je? Isti­na je da od “be­log” na se­bi i u svom ime­nu ne­ma­ju baš ni­šta, što ne zna­či da “be­lo” ne­ma­ju u se­bi.
Sa­ti­rič­ni su i oni ka­da ka­žu da ni­ko dru­gi ni­je do­volj­no pa­me­tan i spo­so­ban da vo­di je­dan na­rod i dr­ža­vu evrop­skim pu­tem. Oni su uvi­jek tu da za­šti­te dr­ža­vu od bez­u­mlja nje­nog na­ro­da. Fe­no­me­ni na bra­ni­ku.
Jav­ne, zna­čaj­ne i be­zna­čaj­ne lič­no­sti, ši­rom Sr­bi­je, da­le su po­dr­šku po­je­di­nim pred­sjed­nič­kim kan­di­da­ti­ma. Be­li ni­je bio te sre­će, za­to što ve­ći­na njih odav­no zna sve ono što Be­li sa­ti­rič­nom kam­pa­njom pre­do­ča­va na­ro­du. Na pi­ta­nje ko­li­ko se­be sma­tra spo­sob­nim za oba­vlja­nje te funk­ci­je, Be­li pro­sto uka­zu­je na (ne)spo­sob­nost sa­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je. I ja mu ski­dam ka­pu.
Pa­žnju mi je ipak naj­vi­še pri­vu­kla po­dr­ška ko­ju su jav­ne lič­no­sti uka­za­le pred­sjed­nič­kom kan­di­da­tu Sa­ši Jan­ko­vi­ću. Ne, ni­je mi pa­žnju pri­vu­kao on, već po­dr­ška pro­fe­si­je ko­je glu­me­ći isto­rij­ske lič­no­sti svo­je ze­mlje pred­sta­vlja­ju Sr­bi­ju ci­je­lom svi­je­tu. Da su u na­ro­du omi­lje­ni go­vo­ri či­nje­ni­ca da ih ši­rom svi­je­ta ko­ri­ste po­li­ti­ča­ri kao re­kla­mu u svo­jim kam­pa­nja­ma. Ne­kad su isti to­pov­sko me­so, a ne­kad istin­ska po­dr­ška kroz oli­če­nje hra­bro­sti i mu­dro­sti, ko­ji sto­je iza sva­ke pro­mje­ne, za­jed­no sa ma­fi­jom, ko­ja je je­dan od stu­bo­va sva­ke vla­sti. O sprem­no­sti bal­kan­skih ze­ma­lja za evrop­ski put go­vo­ri upra­vo to što na­rod ne pri­da­je va­žnost to­me kom kan­di­da­tu su po­dr­šku da­li uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­so­ri i dru­gi emi­nent­ni struč­nja­ci. A ko je dru­go od­go­vo­ran za to do me­di­ji ko­ji jav­no­sti ser­vi­ra­ju una­pri­jed spre­mljen po­li­tič­ki sa­dr­žaj. Da ne bu­de za­bu­ne, iz­u­zet­no ci­je­nim Ni­ko­lu Ko­ja, ko­ji se bi­ra­nim ri­je­či­ma obra­ti Alek­san­dru Vu­či­ću. “Ti, čo­vje­če, vri­je­đaš in­te­li­gen­ci­ju i čast sva­ke pro­fe­si­je u ovoj ze­mlji, po ko­joj di­vljaš!” Iza nje­go­vih ri­je­či sta­do­še ko­le­ge iz svi­je­ta glu­me, Đu­rič­ko, Tri­fu­no­vić, Glo­go­vac i mno­gi dru­gi.
U Sr­bi­ji su­sjed­noj, brat­skoj ze­mlji po­dr­ška jav­nih lič­no­sti opo­zi­ci­o­nim pred­stav­ni­ci­ma, u bor­bi pro­tiv tri­de­se­to­go­di­šnje auto­krat­ske vla­da­vi­ne, bi­la bi za­i­sta fe­no­men.